Људскост
Tijana M. Djerković
s., dal serbo
Festivaletteratura la sottile umanità personale

ЉУДСКОСТ им.ж.р је реч требало законом заштити од истребљења, као да се ради о животињској или биљној врсти, како би је строге одредбе сачувале од систематског уништавања, непоштовања и потцењивања у нашем равнодушном и самодовољном времену.

Значење ове речи је слојевито. Човечност јој је синоним, али и више од тога. Значи и племенитост, благородну природу, способност да се саосећа, љубазност у понашању и мислима, отвореност према живом и неживом, она је humanitas у најширем смислу. Особине које се данас сматрају застарелим, ако не и штетним.

Често сам је могла чути у кући мојих родитеља. Када би отац или мајка за некога рекли да је љуцак то је подразумевало се да има све најбоље људске карактеристике. Ту сам научила и да је у људскости садржана невероватна, скривена и безгранична моћ - кадра је да разоружа.

Бити љуцак (са готово физичким радовањем понављам овај дијалектални израз, који је далеко од сваке граматичке чистоте српског језика,али нека је!) значило је: понашај се људски, разуми, схвати, развуци сопствени хоризонт што је више могуће, не брзај, дај могућност себи да поимаш другога, што не значи прихватај пасивно све и свја. Напротив. Неопходан је кичмени стуб да би се живело људски, у људскости.

Ова је реч у одумурању, зато што је појам који означава у одумирању. Језик се храни појмом коме даје име, ако је појам ослабљен, или на умору и реч је.

Људскост се данас сматра промашеном инвестицијом,слабошћу.

Она је питање индивидуалне природе и одгаја се васпитањем и сталном, спонтаном колико и одлучном свакодневном применом, уз осмех.

Чврсто верујем да као што постоји таленат за музику, постоји и таленат да се буде људско биће – људскост. То је природна склоност која се раѕвија, оснажује васпитањем и увереном, спонтаном и нерекидном применом.

Нисам пронашла одговарајућу реч у италијанском језику.

Људскост је једноставно l’essenza umana nelle sue più ricche e virtuose sfumature,

људска суштина у својим најраскошнијим и најплеменитијим нијансама.

Ljudskost è una parola che dovrebbe essere tutelata per legge, come accade ad alcune specie animali o vegetali, per impedirne l’estinzione.

Ha molteplici significati. È sinonimo di umanità, ma non solo. È nobiltà d’animo, è filantropia, è capacità empatica, è gentilezza nei modi e nei pensieri, è apertura verso il creato e l’increato, è humanitas allargata. Qualità oggi considerate obsolete, se non dannose.

L’ho sentita pronunciare spesso nella casa dei miei genitori. Quando dicevano di qualcuno che era ljucak, ossia che possedeva ljudskost, era chiaro che fosse una persona “dalle migliori caratteristiche umane”. Mi è stato insegnato che in quella qualità risiede una forza nascosta e immensa: la capacità di disarmare.

Essere ljucak (espressione dialettale montenegrina, che ripeto con una gioia quasi fisica, è lontana da ogni purezza grammaticale della lingua serba!) significa: abbi gentilezza, capisci, comprendi, allarga l’orizzonte, non affrettarti a giudicare, afferra la possibilità di sentire, di percepire l’altro, il che non significa accettare a priori e passivamente qualsiasi cosa. Anzi. Ci vuole spina dorsale per esercitare ljudskost nella propria esistenza, per stare al mondo nel miglior modo possibile.

Questa parola è in via d’estinzione, perché la condizione a cui dà il nome è moribonda. La lingua si alimenta delle realtà che esprime. Se la realtà deperisce, la parola ne soffre, addirittura muore.

Oggi ljudskost è considerato un cattivo investimento, una debolezza.

Se esiste un talento musicale, credo fermamente che esista anche un talento nel divenire un essere umano. È un’attitudine che viene rafforzata attraverso l’educazione e un esercizio convinto, determinato, spontaneo e permanente, sorridente.

Non ho trovato una parola perfettamente corrispondente in italiano.

Ljudskost è semplicemente l’essenza umana nelle sue più ricche e virtuose sfumature.



Festivaletteratura

con il sostegno di

Festivaletteratura